Brojni su oni koji predviđaju predstojeću globalnu krizu. Tokom poslednje dve decenije ekonomski ciklus je bio skraćen zbog deregulacije, finansijalizacije (finansijski sektor i sektor usluga čine najveći deo BDP-a) ekonomije, globalizacije trgovine i ubrzanja ciklusa inovacija. Za poslednjih 25 godina američka ekonomija je iskusila tri recesije: 1991, 2001. i 2009. godine. Izbijanje nove krize u narednim godinama je neminovno.
Za takvu prognozu potrebno je samo prihvatiti činjenicu da se kapitalizam sada menja u ciklusima kraćim od 10 godina. Nema ničeg veličanstvenog u tome, ističe u svojoj analizi ekonomista Sakso banke Kristofer Dembik.
Izvor: B92
(Foto: Thinkstock.com)
prognoza opadajućeg rasta od strane velikih međunarodnih organizacija međutim potvrđuju da ova pretpostavka postaje sve manje verovatna.
Rast bruto društvenog proizvoda, naročito u Americi, je i dalje glavni pokretač globalnog rasta. On je takođe niži nego što je bio za vreme prethodnih oporavaka, na šta ukazuje i potencijal rasta BDP-a koji je smanjen 2% u 2015. godini, za razliku od smanjenja od 3% u periodu od 2000. do 2007. godine, navodi Dembik.
Slabost oporavka može se videti i u značajnom usporavanju rasta međunarodne trgovine. Rast međunarodnog uvoza na globalnom nivou je značajno niži u poređenju sa periodom od 1992. do 2008. Negativni efekti krize loših dužnika još uvek utiču na globalnu dinamiku.
Po mišljenju stručnjaka Sakso banke očekivanje nove krize je dovelo do toga da se teorija Velike divergencije vrati u igru. Međutim, ove prilike se nisu materijalizovale. Ovaj model je iznenada prizvan 2008. godine, ali nije primenjen zato što je bio zasnovan na iluziji da će se Azija, a naročito Kina, pokazati sposobnom da preuzme mesto Amerike.
Još uvek deveruša
Jasno je da je ekonomski uticaj Pekinga u usponu: juan je četvrta najviše razmenjivana valuta na svetu – ispred japanskog jena – i trebalo bi da zauzme mesto britanske funte u finansijskim transakcijama pre kraja 2016. godine.
Strategija „novog Puta svile“, koja ima za cilj postavljanje ekonomskog mosta između Evrope i Južnog kineskog mora je neverovatan instrument u obezbeđivanju moći u razvitku zemlje i preuzmanju vodeće uloge u međunarodnom poslovanju, smatra Dembik.
Ipak, zona rastućeg juana nije u stanju da se takmiči sa hegemonijom velike zone dolara. Bilo kakvo pogoršanje perspektive američke ekonomije će imati dugotrajne posledice na Aziju i sve zemlje u razvoju.
Prema mišljenju Dembika, mogućnost kineskog monetarnog proboja ne može se isključiti u prvoj polovini 2016. godine. Očekivanja koja se odnose na nove stimulanse će verovatno porasti narednih meseci kako monetarna politika centralnih banaka u zapadnim zemljama postaje svakog dana sve manje jasna.
Još uvek ne postoji krizna situacija s obzirom na stabilizaciju kineske berze i makroekonomsku evoluciju zemlje, što sve zajedno ne ukazuje na zabrinjavajući pogoršanje, čak iako je razočaravajuće u poređenju sa periodom između 1979. i 2012. godine.
Kineska centralna banka mogla bi da smanji svoje kamatne stope i da utiče na obavezne rezerve banaka – među omiljenim opcijama za oživljavanje zajmova. Sa USD 3,56 biliona deviznih rezervi (na kraju avgusta) Kina i dalje održava neviđen nivo moći, navodi ekonomista Sakso banke.
Uz pomirljivu monetarnu politiku, Kina bi mogla pokrenuti Kejnsov stimulativni program, oslanjajući se na već očekivani plan izdavanja državnih obveznica koji bi mogao da joj donese milijardu kineskih juana. Iako je predsednik Si Đinping od dana stupanja na dužnost u novembru 2012. godine pokazao da nije voljan za uvođenje paketa mera masivnog ekonomskog stimulansa, već je radije za prilagođavanje od slučaja do slučaja, on ipak neće moći još dugo da izbegava ovu opciju, ako želi da ispuni zvanične makroekonomske ciljeve zemlje.
Kako ističe Dembik, kineski monetarni proboj može privremeno da razuveri svetska tržišta, ali verovati da može da spasi globalnu ekonomiju ako razvijene zemlje potonu u krizu bi bilo previše.
Svi su mislili da je globalna ekonomija na putu ka održivom razvoju, ali sve više vodećih pokazatelja (stanje proizvodnje u SAD, industrijska proizvodnja i poslovno raspoloženje u Japanu, kanadski BDP, cena bakra, itd.) povećavavju zabrinutost u pogledu globalne recesije.
Zemlje u razvoju su prve na redu. Brazil je otvorio put, a Turska bi mogla da bude sledeća. Sve veći rizik od recesije treba da stvori dodatni pritisak na centralne banke da nastave sa obezbeđivanjem likvidnosti.
Kraj politike
Moguću najavu američkih Federalnih rezervi o negativnim kamatnim stopama bi trebalo posmatrati kao očajničku meru sa velikim negativnim posledicama, jer kamatne stope ispod nule bi mogle naglasiti finansijske poremećaje. Takvo ponašanje bi samo potvrdilo da je nemoguće napustiti prilagodljivu monetarnu politiku.
Ovaj strmoglavi juriš će trajati onoliko dugo koliko bude trajao kredibilitet centralnih banaka. Ali taj kredibilitet je već narušen, posebno nakon neočekivane odluke Narodne banke Švajcarske da napusti ograničavanje vrednosti švajcarskog franka ranije ove godine, kao i oklevanje predsednice FED-a Dženet Jelen (Janet Yellen) tokom konferencije za novinare , održane 17. septembra.
Dakle pitanje je samo vremena kada će tržišta shvatiti da su granice monetarne politike dostignute.
Kriza koja nema kraja
Slabost u svetskoj ekonomskoj aktivnosti je delimično posledica nedostatka prave čistke finansijskog sistema 2008. Postalo je nezamislivo pustiti da čitavi delovi sistema propadnu, a nazivanje nekih finansijskih institucija kao „sistemskih“ je deo ove logike.
Kreatori politike prave grešku pokušavajući da održe u životu nezdrave ekonomske i finansijske institucije. Sama suština kapitalizma leži u procesu kreativne destrukcije. Ako kompanije pokažu da nisu u stanju da uvedu inovacije kada se suoče sa novim konkurentima ili ako preduzmu nesrazmerne finansijske rizike onda treba da snose posledice.
Vlasti su tokom 2008. godine odbile da preuzmu odgovornost za socijalnu cenu širom rasprostranjenih bankrota. Uprkos njihovoj ulozi „zajmodavca u krajnjoj nuždi“, ipak države nisu mogle da izbegnu masovnu nezaposlenost.
Odbijajući da reformišu sistem oni su ugrozili planove održive dobiti rasta, a sve zbog ogromnog duga. Tokom poslednjih sedam godina, privatni i javni dug se povećao za USD 57 biliona dolara – cifra koja je skoro u protivvrednosti globalnog BDP-a.
Ono što vidimo ovde ne predstavlja izlaz iz krize. Umesto toga , mi smo na ivici nove finansijske katastrofe.
Forrás: http://www.b92.net