Az Aradi Vértanúk életrajza:
Az aradi vértanúk azok a magyar honvédtisztek voltak, akiket a szabadságharc leverése után az 1848–49-es szabadságharcban játszott szerepük miatt Aradon végeztek ki. Bár az Aradon kivégzett honvédtisztek száma tizenhat, a nemzeti emlékezet mégis elsősorban az 1849. október 6-án kivégzett tizenhárom honvédtisztet nevezi így, gyakran használva a tizenhárom aradi vértanú, illetve az aradi tizenhármak elnevezést is.
Mindegyik aradi vértanú a szabadságharc kezdetén aktív vagy kilépett császári és királyi tiszt volt, a szabadságharc végén a honvédseregben közülük egy altábornagyi, tizenegy vezérőrnagyi és egy ezredesi rendfokozatot viselt. Lázár Vilmos ezredest azért sorolták a tábornokokhoz, mert a szabadságharc végén önálló seregtestet irányított. Egyébként egyikük tábornoki rendfokozatát sem ismerték el hivatalosan az osztrákok. A vértanúk között Kiss Ernő honvéd altábornagy volt a rangidős, aki korábban cs. és kir. ezredes volt, a többiek a közös hadseregben ennél alacsonyabb tiszti rendfokozatokat viseltek.
Kossuth Lajos 1890-ben, az egyetlen fonográfon is rögzített beszédében Aradot a magyar Golgotának nevezte.
Ugyanezen a napon végezték ki Pesten az első felelős magyar miniszterelnököt, Batthyány Lajost.
„…a legnagyobb szigorúság a kompromittáltakkal szemben. Sok fejnek kell lehullania, mint a kiemelkedő mákfejeknek, ha az ember fölöttük ellovagol. ” – Ferenc József utasítása Haynau számára
Az aradi vértanúk:
– Knezić Károly
– Nagysándor József
– Damjanich János
– Aulich Lajos
– Lahner György
– Poeltenberg Ernő
– Leiningen-Westerburg Károly
– Török Ignác
– Vécsey Károly
– Kiss Ernő
– Schweidel József *
– Dessewffy Arisztid
– Lázár Vilmos
Schweidel József
Schweidel József (Joseph Schweidel, Zombor, 1796. május 18. – Arad, 1849. október 6.) honvéd vezérőrnagy, az aradi vértanúk egyike.
Katonai pályafutását a császári seregben kezdte, a negyedik huszárezredben mint hadapród szolgált, később a kapitányságig vitte. Tanítója a híres Simonyi óbester volt. Harcolt a napóleoni háborúkban, ott volt többek között a párizsi csatánál is.
Az 1848-as forradalom kitörésekor hazavezette Bécsből az ezredét. Ezután Bács megyében a táblabírák közé iktatták. A katonai ranglistán gyorsan emelkedett, először ezredessé nevezték ki, majd a schwechati csatában tanúsított bátorságáért az Országos Honvédelmi Bizottmány 1848. október 28-án tábornokká avatta. 1849. május 9-én Pest városparancsnoka lett. Világosnál tette le a fegyvert.
Ő volt az egyetlen, akit az aradi vészbíróság kegyelemre javasolt Haynaunak, ő azonban ezt elutasította, és kötél általi halálra ítélte. Ezt felesége könyörgésére „kegyelemből” golyó általi halálra változtatták, ő volt a negyedik golyó által kivégzett vértanú.
Naplója: Halála előtt a fogságról naplót vezetett, felesége számára: „Ezt a három ív papírt, amelyen hűségesen megírtam aradi fogságomat, adják át a feleségemnek, Domicának, ha bele nem pusztul bánatába”
Felesége, Bilinska (Bilinszka) Domicella, lengyel származású volt (meghalt Budapesten, 1888. március 23-án, 84 évesen), 1827-ben vette felségül, akitől öt gyermeke született, köztük Schweidel Béla (†1916), aki szintén részt vett a szabadságharcban, később pedig őt is az aradi várbörtönben tartották fogva, azonban csak párszor találkoztak.
Schweidel József a Magyar Életrajzi Lexikonban
Schweidel József (Zombor, 1796. máj. 18. – Arad, 1849. okt. 6.): honvéd tábornok, az aradi 13 vértanú egyike. Volt császári tiszt, őrnagy a Sándor-huszároknál. Ezredét a forradalom kitörése után Bécsből hazavezette. Már 1848 okt. 5-én tábornok, Buda visszafoglalása után Pest hadiparancsnoka. A forradalom bukása után. letartóztatták és bitó általi halálra ítélték, de felesége könyörgésére kegyelemből negyedmagával agyonlőtték az aradi sáncokban. – Irod. Hamvay Ödön: Az aradi tizenhárom (Bp., 1899.)
Schweidel József életrajza angol nyelven:
József Schweidel
József Schweidel (18 May 1796, Zombor (Serbian: Sombor) – 6 October 1849, Arad) was a honvéd general in the Hungarian Army. He was executed for his part in the Hungarian Revolution of 1848, and is considered one of the 13 Martyrs of Arad.
Life
He began his military career in the Austrian Imperial Army in the 4th hussar regiment as a cadet, and eventually as a captain. His mentor was the famous Simonyi Óbester. He fought in the Napoleonic wars, there in inner Alia, and at the Battle of Paris as well.
When the Revolution of 1848 broke out, he headed home from Vienna. When he returned he was reviewed by a board of judges in Hungary. His military ranking rose rapidly, first appointed to colonel, and after the battle of Schwechat where he was cited for bravery by the National Defense Committee, he was commissioned as general on 28 October 1848. On 9 May 1849 he became the commander of the Pest defense. Then after the advance of the Russian army he ordered a surrender.
Death
After being turned over to Austrian authorities, he pleaded for he and all others to be executed to be so by firing squad rather than hanging. This was initially denied for him and he was sentenced to death by hanging. However, at the pleas of his wife, his sentence was amended to be death by firing squad; seen as a more honourable death. He was in the fourth group to be executed.
Before his death he signed over his will to his wife on three sheets of paper, stating all his possessions were now hers „unless she should die of grief”.
His wife, Bilinska (Bilinszka) Domicella, was of Polish descent (died Budapest, 23 March 1888 at 84 years old) married him in 1827, and bore him five children, including Schweidel Bela († 1916), who also participated in the struggle for freedom and was later detainedin the dungeons of Arad, but was later released.
Schweidel József életrajza a születési nyelvén, szerb nyelven:
Јожеф Швајдл
Јожеф Швајдл (нем. Joseph Schweidel, мађ. Schweidel József) је био мађарски генерал, истакнути командант у мађарској буржоаској револуцији 1848-49. године и један од тринаест „арадских жртава“. Јожеф Швајдл, рођен је Сомбору 18. маја 1796. године.
Своју војничку каријеру почео је као официр Аустријске царске војске. Ратну каријеру почео је у ратовима Аустрије против Наполеона.
У време избијања национално-ослободилачког устанка Мађара 1848. године Швајдл је био царски коњички мајор и радио у ратном министарству. Када је аустријски цар послао бана Јелачића на побуњене Мађаре, у Пешти се формирао Комитет за одбрану земље на челу са Лајошем Кошутом. Иако је пореклом Немац, Јожеф Швајдл се потпуно осећао Мађаром и са много виших официра пришао побуњеницима. Мађарска револуционарна војска извела је успешну контраофанзиву, па је Јелачићева армија протерана из Мађарске. У Значајној бици код места Пакозда, код Секешфехервара, нарочито се истакао Јожеф Швајдл. Револуционарна војска у својој контраофаназиви протерала је Јелачићеву царску војску и продрла под сам Беч, до реке Швехат, десне притоке Дунава, надомак Беча. И овде се одиграла велика битка у којој се истицао Јожеф Швајдл и том приликом добио чин генерала. После победе националне мађарске војске код Швехата 30. окто6ра 1848. године, Кошут је хтео да иде на Беч, али није добио подршку неких виших официра.
Још док је револуција трајала, Швајдл је због нарушеног здравља морао да се повуче из оперативних јединица и постао је командант града Сегедина.
Колебљивост Кошутових виших официра омогућила је Хабзбурговцима да поведу нову офанзиву и да заузму Пешту. Револуционарна мађарска влада повукла се у Дебрецин, у источној Мађарској. Овде је Кошутова влада објавила да не признаје новог аустријског цара Фрању Јосифа за свог краља и прокламовала независну Мађарску. Онда је мађарска револуционарна војска предузела нову контраофанзиву за ослобођење земље и успела да ослободи Будимпешту. Јожеф Швајдл преузео је нову дужност постао је командант Будимпеште. Међутим, ускоро је дошло до победе контрареволуције у земљама Европе. На позив аустријског цара, руски цар Николај I, послао је на Мађаре 100.000 војника под командом генерала Паскијевича. Огромна армија нанела је побуњеницима страшан пораз 13. августа 1849. године и угушила мађарску револуцију. Кошут је емигрирао, а тринаест његових генерала, међу којима и Швајдл, предало се цару и затражило милост, која није дошла. Сва тринаесторица обешена су у Араду, 6. октобра 1849. године.
